Špiritjera

BN 206
| 30.10.2018 | 609 pogleda | Piše:
Stanko Cuculić


Barbe Jakovu nikako ni hodilo va glavu, kako neki more postat ofičjal nakon kursa od par meseci? I nakon samo leto dan kadeturi?! Ma ki je to videl!?!

Hiljadu devetsto pedeset i prve Pomorske školi va Bakru, Dubrovniku, Kotoru i Piranu zaprle su vrata, da bi ih opet otprle leto dan kasnije, hiljadu devetsto pedeset i druge. Razlog, vele da je bil previše kadra. Granice su tad bile zaprte, i nać ukrcanje bila je prava lutrija. Bile su to va ono vrime elitne školi va ke je bil ograničen upis. Primani su samo oni najbolji, a kad bi finili nisu mogli nać ukrcanje i posal va struke. Završeni nautičari i strojari zapošljavali su se ko lučki radnici, brojači, armižadori ili ko obični radnici va škveru, i čekali ukrcanje. Neki od njih i po nekoliko let. Mnogi od njih su se želeli ukrcat i na stranca, ma to ni bilo moguće bez pasaporta, matrikuli i bez političke dozvoli, a ako bi ki i pobigal preko granice, niki ga ni otel ukrcat ko izbjeglicu.

Srića i bog, na ovemu svitu se sve brzo menja pa se tako i va pomorstvu puno toga promenilo va kratko vrime. Krajen pedeseteh, početkon šezdeseteh let, brodi su se počeli delat na velo. Škveri su delali tuta forca, i na leto su napravili desetak, i više brodi. I to praveh! Granice su se otprle pa su oni najhrabreji počeli van hodit i bez problema nalazit ukrcanje i do ... (više uz pretplatu)